Čitanje svetog Evanđelja po Mateju
U ono vrijeme reče Isus: „Slavim te, Oče, Gospodaru neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i umnih, a objavio malenima. Da, Oče, tako se tebi svidjelo. Sve je meni predao Otac moj i nitko ne pozna Sina doli Otac niti tko pozna Oca doli Sin i onaj kome Sin hoće objaviti. Dođite k meni svi koji ste izmoreni i opterećeni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, učite se od mene jer sam krotka i ponizna srca i naći ćete spokoj dušama svojim. Uistinu, jaram je moj sladak i breme moje lako“ (Mt 11,25-30).
__________
U današnjem se evanđelju susrećemo s Isusom koji zadivljeno kliče nad neshvatljivom stvarnošću; nad tim što je beskrajni Bog upravo onim malenima, neodraslima povjerio tajnu da je on, daleki Bog, postao Bog blizine, blizi Bog. Pred nama stoji Gospodin kličući, hvali i zahvaljuje jer su ga Božji planovi s ljudima potresli, te počinje s divljenjem klicati zbog kroz vjekove skrivene tajne, sad upravo objavljene i darovane “umornima i opterećenima”, otvorenima Bogu koji ih obdaruje i poziva.
Hoće li nam poći za rukom da za trenutak opet naučimo ovo divljenje što je našega Gospodina tako snažno potreslo i progovorilo proslavom Boga: “Slavim te, Oče, Gospodaru neba i zemlje!” Jesmo li još sposobni za ovo divljenje, obećano još Izaiji, koje se odnosi na ono vrijeme kad Bog bude otkrivao svoje planove: “Igrat će srce i širiti se, jer k tebi će poteći bogatstvo mora! (Iz 60, 5) i onaj blaženi strah pred “tajnom potresnom i fascinantnom” (Augustin) što je u nekim trenucima obuzimao Isusove apostole: “Ljudi bijahu začuđeni, njegovi učenici u strahu” (Mk 10, 32), ono radosno zaprepaštenje što je obuzelo mnoštvo na Duhove kad je Petar tumačio tajnu raspetoga i uskrsloga Krista: “Kada to čuše, duboko se u srcu potresoše i upitaše Petra i ostale apostole: ‘Što nam je činiti?’ (Dj 2, 37).
Promislimo ukratko ovaj Isusov “spasiteljski poklik”, kojim Isus slavi Božju tajnu. Bilo bi dobro kad bismo ga mogli čuti tako nova i neposredna da nas opet obuzme zahvalno divljenje zbog onoga što nam je Bog rekao u Radosnoj vijesti.
Bog je odlučio da u Isusu pristupi čovjeku, da ga potraži i pozove u svoju slobodu, da ga primi na svoje srce kao što je otac primio izgubljenoga sina. Ali se svi ljudi neće otvoriti ovoj tajni Boga koji traži. Pa i to spada u Božji plan: da će ovu tajnu prihvatiti maleni i malodobni kojima se ponosni i umni smiju. To su dakle oni čije je srce gladno, otvoreno znanjem i njime se zadovoljavaju jer misle da je sam razum sposoban odgonetnuti te stvari i tako ispuniti čovjeka. A Božji plan je plan da se “tajna otkrije samo srcu koje ljubi” (Augustin).
Taj Božji plan što “silne zbaci s prijestolje, a uzvisi malene”, “gladne napuni dobrima a bogate otpusti prazne” (Lk 1,52) potiče Isusa, koji je osobno, kao “tesarov sin” pripadao malenima, da zahvalno kliče. Možemo li mu se pridružiti u ovoj zahvali? Stojimo li pred Bogom u stavu siromaha koji zna da ga Bog mora obdariti, jer samo Bog može ispuniti njegovo srce? “Blaženi siromašni u duhu” (Mt 5,3).
Taj Božji Sin jedini poznaje Oca i bezpridržajno staje na stranu siromašnih, onih što Boga čekaju. Njegov spasonosni zov vrijedi upravo kao poziv izmučenima i opterećenima: “Dođite k meni svi, ja ću vas odmoriti!” On, doduše, i sam stavlja na njih jaram i tovari teret. Ali, taj je jaram podnošljiv jer ga stavlja ljubav. Teret je lak ne zato što bi njegovi zahtjevi bili laki, nego zato što je i sam nosio ovaj teret i pokazao da on u sebi ima smisla. Tako on svima opterećenima može doviknuti: “Učite od mene, pogledajte u mene!”
U toj zahvali zadivljenoga Gospodina sadržano je cijelo evanđelje: Bog je onaj koji ljubi, nosi teret opterećenih i naš životni mučni put vodi prema dobrom kraju, punom smisla. Zar ova poruka ne bi za trenutak i nas mogla zadiviti kao i Isusa, tako da kod današnje mise složnije i zahvalnije nego inače molim predslovlje:
“Uistinu je dostojno i pravedno,
tebe, Oče, Gospodaru neba i zemlje, slaviti,
jer si nas po Isusu, našem Spasitelju i bratu,
pozvao iz tmine u svjetlo, iz daljine u svoju blizinu!”
